Pre­veo i pri­re­dio: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ


14. jul (pi­smo Čert­ko­vu)
Shva­ti­će­te, dra­gi pri­ja­te­lju, svu te­ži­nu mo­je žr­tve, ko­ju pod­no­sim zbog us­kra­ći­va­nja mo­guć­no­sti da sa va­ma sa­ra­đu­jem i da se vi­đa­mo. Na­dam se da je to pri­vre­me­no, ali znam da vi ne vo­li­te me­ne La­va Tol­sto­ja, ne­go mo­ju du­šu. A mo­ja du­ša je i va­ša du­ša i na­še po­tre­be su iste. Sa­ša (Tol­sto­je­va kćer­ka Alek­san­dra) će vam sve is­pri­ča­ti. Ja sam do­bro i u do­bro sam ras­po­lo­že­nju.
I bi­će mi sa­svim do­bro i još bo­lje, kad do­bi­jem od vas to što oče­ku­jem – va­šu sa­gla­snost i uje­di­nje­nje sa mnom da po­dr­ži­mo to od če­ga oba ži­vi­mo. Sve će bi­ti do­bro, sa­mo da smo slo­žni i da ne po­pu­sti­mo. Ne­ka nam je Bog na po­mo­ći! Pi­ši­te.
14. jul no­ću
Noć mi je bi­la mno­go te­ška. Od ju­tros sam pi­sao pi­smo So­nji i na­pi­sao sam ga. Do­šao sam kod nje. Ona upor­no tra­ži to šta sam obe­ćao. Ne znam da li je to do­bro, tre­ba li po­pu­sti­ti, čak sma­tram da je to lo­še. Ali, ni­je­sam mo­gao ni­šta dru­go da ura­dim. Oti­šli su da do­ne­su dnev­ni­ke. Ona je stal­no u tom raz­dra­žlji­vom sta­nju, ni­ti je­de, ni­ti pi­je. Za­tim sam išao u Ru­da­ko­vo. Ne mo­gu ni­ka­ko da bu­dem do­bar i umi­ljat pre­ma La­vu, jer on ni­šta ne ra­zu­mi­je, ni­ti osje­ća. Sa­ša je do­ni­je­la dnev­ni­ke. Dva pu­ta je išla po njih. I So­nja se umi­ri­la, čak mi je i za­hval­na. Či­ni mi se mno­go. Do­bio sam pi­smo od Ba­te, ko­je me je ga­nu­lo. Od­la­zim na spa­va­nje. Još uvi­jek se ne osje­ćam do­bro, ali sam ras­po­lo­žen.
16. jul
Ma­lo sam bo­lji, ali sam iz­mr­cva­ren. Hra­brim se. Moj drug Mi­ša Su­ho­tin je oti­šao. I Ta­nja je oti­šla. Tu je So­nja. Ona spa­va, ali pred­o­sje­ćam opa­snost. Išao sam u šet­nju. Po po­vrat­ku sam se iskre­no po­mo­lio. Shva­tio sam svoj gri­jeh pre­ma La­vu. Ne tre­ba ga vri­je­đa­ti, već vo­lje­ti. Že­lim da po­raz­go­va­ram sa njim. Za­te­kao sam ku­ći uči­te­lja sa že­nom iz Vjat­ke. On ta­ko­đe pi­še. Ve­o­ma mi je drag. Po­raz­go­va­rao sam i sa njim. Htio sam da ko­ri­gu­jem pri­ču „O lu­di­lu”, ali ni­je­sam imao sna­ge. U no­tes sam za­pi­sao:
1) Ži­vi­mo u bez­u­mlju i to­ga smo svje­sni do dna du­še, ali na­sta­vlja­mo da ži­vi­mo po na­vi­ci i iner­ci­ji i ne že­li­mo ili ne mo­že­mo, ili i jed­no i dru­go, da to pro­mi­je­ni­mo.
2) Kao pr­vo, oslo­bo­dio sam se uvre­dlji­vih i lo­ših osje­ća­nja pre­ma La­vu i kao dru­go, što je ve­o­ma bit­no, da sa­ža­li­je­vam se­be.
Ja mo­gu sa­mo da za­hva­lim Bo­gu za bla­gu ka­znu, ko­ju sam za­slu­žio za gre­ho­ve iz mo­je mla­do­sti, a glav­ni gri­jeh je mo­ja ne­či­sto­ća u sek­su­al­nom ži­vo­tu pri ula­sku u brak sa ne­vi­nom dje­voj­kom. Ta­ko mi i tre­ba kad sam bio po­ho­tljiv i od­vra­tan raz­vrat­nik. Hva­la ti Bo­že za bla­gu ka­znu. Oh, ka­ko se lak­še pod­no­si ka­zna, kad znaš raz­log zbog če­ga si ka­žnjen. Te­ret ma­nje osje­ćaš. Ja i Bul­ga­kov smo išli da­le­ko na ja­ha­nje. Umo­rio sam se. Ru­čao sam. Spa­va mi se. Raz­go­va­rao sam sa Gol­den­vej­ze­rom i Čert­ko­vim. Lo­še sam ras­po­lo­žen. So­nja An­dre­jev­na ni­je mno­go lo­še. Gol­den­vej­zer je fan­ta­stič­no svi­rao. Na­po­lju je bje­šnje­lo ne­vri­je­me.
17. jul
Ma­lo sam spa­vao. Is­pra­tio sam mi­lu mo­ju Ta­nječ­ku. Išao sam u šet­nju. Či­tao sam pi­sma i Pa­ska­lja. Ju­če sam raz­go­va­rao sa La­vom Ljvo­vi­čem i on me je svo vri­je­me uvje­ra­vao da sam ja za sve kriv. Tre­ba ću­ta­ti i tru­dim se da ne bu­dem pa­ko­stan i ne po­ka­zu­jem lo­ša osje­ća­nja. Sa­ša je oti­šla u Tu­lu. Sad je 12 sa­ti. Mno­go se osje­ćam lo­še i ni­šta ni­je­sam pi­sao. Sa­mo sam či­tao bri­ljant­nog Pa­ska­lja. Ka­sni­je sam oti­šao kod Čert­ko­va. Sve je do­bro pro­šlo. Po­sli­je ruč­ka i či­ta­vo ve­če je bi­lo do­sad­no. Raz­go­va­rao sam sa Sa­šom i osje­ćam se pre­li­je­po.
18. jul
Ni­je­sam do­bro. Stal­no sam bo­le­stan. Ni­šta ne pi­šem, osim što či­tam be­zna­čaj­na pi­sma i Pa­ska­lja. So­nja An­dre­jev­na se opet uz­ne­mi­ri­la. Ja sam je iz­ne­vje­rio i zbog to­ga kri­jem dnev­ni­ke. I po­red sve­ga opet me sa­ža­li­je­va, a to me­ne mu­či. Nje­na mr­žnja pre­ma Čert­ko­vu je ne­iz­mjer­lji­va i pa­to­lo­ška. Sa La­vom ne mo­gu da ostva­rim ni­ka­kvu pi­snost i sve se vi­še uda­lja­vam od nje­ga i što je naj­go­re, ne mo­gu to­me da se su­pro­sta­vim. Mo­ram mu re­ći ci­je­lu isti­nu. Išao sam u Ti­hvin­sko. Mno­go sam se umo­rio. Uve­če su kod me­ne bi­li Gol­den­vej­zer i Čert­kov. So­fi­ja An­dre­jev­na je bi­la van se­be. Mo­ram ići na spa­va­nje.
19. jul
Lo­še se osje­ćam i mno­go mi je te­ško, ali mo­ja bo­lest se ni bli­zu ne mo­že upo­re­đi­va­ti sa du­šev­nim sta­njem. Ja to osje­ćam i šta ja tu mo­gu. Imam bo­lo­ve u sto­ma­ku, ta­ko da ne mo­gu da od­bi­jem nji­ho­vo na­va­lji­va­nje da pi­jem lje­ko­ve.
Po­pio sam lak­sa­tiv. Ni­je dje­lo­vao. Slo­žio sam pi­sma i či­tav dan sam le­žao. Tu je bio Mi­ša sa že­nom i dje­com. Bi­la je i Ol­ga sa dje­com i Lav. Bo­že, po­mo­zi mi! Mo­ra­ću da pro­bam i dru­go li­je­če­nje.
Na­sta­vi­će se